Pola sata do poletanja, Li’l Džoni i Kristina su stigli. Svi su tu, nisam ni sumnjo, al’ opet. Uvek sam malo nervozan pred bitne sastanke s korisnikom, to je valjda dobro.

Bučni, tesni ATR je u vazduhu. Nisam siguran kako se baš to desilo ali Big Džoni i ja sedimo zajedno. Avion verovatno leti nagnut na jednu stranu. Peglam ga nekom potrebnim informacijama iz Economista. Čujem da Milen i Profesor poručuju neku hranu i to supu i to u ovom avionu. Valjda se neće potrovati. Da je i Kabi krenuo bili bi u igri da oborimo avion.

03.30 – Hotel Opera, Tirana, Vasin štek u Albaniji, ali dobar. Zašto i dalje čistim mejlove? Pa kad nisam čitave nedelje. Teši me da je Milen još budan, bitno je da ima neko luđi, zbog mog mentalnog zdravlja.

11.00, Raif Albanija, AI Workshop.

Puno ljudi od strane korisnika. Otvaram našu prezentaciju. Imam čak i slajd, nisam ga napravio. Po običaju, improvizacija mi najbolje ide. Milen preuzima i krećemo da vezemo, dobar nam je tok, lepo se nadopunjujemo. Sa korisničke strane, pojedinci disciplinovano uskaču kad dođe tema iz domena njihove ekspertize. Big Data, machine learning, prediktivna analitika. Znaju ljudi. Bilo je par kritičnih momenata u toku prezentacije, ali bih rekao da smo opravdali epitet eksperta sa kojim su nas dočekali. Dva Džonija tuku iz svojih utvrđenih pozicija znanja, Milen razigrava, Kristina se dobro uklapa, Profesor dodaje na težini, moje je da neutrališem negativce i držim pozitivnu atmosferu.

17.00 – Pada kiša u Tirani. Šetamo po kiši. Malo prsnuto bar nisam na conf callu sa Južnom Afrikom – čujem da je veselo.

Obećao sam sebi da neću više ovim vampirskim letom da se vraćam kući. Svašta sam ja sebi obećao.

6.00 – Ulazim u kuću, nisam nikog probudio, Sijuksi spavaju snom pravednika.

7.00 – Jedva sam dočekao da ih probudim, rasturamo kuću da nadoknadimo za juče

9.00 – Neko u vrtić neko u Kraljevo. Kako sam seo u kola, kao da je neko oborio ručnu u mom vratu, pa ne mogu da držim glavu. Ne da mi mira forecast, jesmo na targetu za Q1, ali nešto mi se ne slaže – pričam sa Snežom. Adžić gura dobro sa RPA… Glava mi pada, bliži se KG. Sad ili nikad, kunt…

11.00 – Spavanje „na sec“ i dalje radi. Zaspao sam i probudio se 10 puta od Kragujevca do Kraljeva, kod svakog buđenja sam se setio nečega što nisam uradio, ali džaba. Bar na ulazu u Kraljevo mogu u kontinuitetu da držim oči otvorene, još kad me spiči adrenalin na početku prezentacije, biću ko „Singerica“.

14.00 – Pričam im već dva i po sata. Klinci u IT odeljenju kraljevačke gimnazije su vrh! Pitaju koje programske jezike da uče (već su radili u C-u, počinju Javu!!!), koji fakulteti su dobri, nezaobilazna tema „preko daleko ili Srbija“ (trudim se da budem pošten u ovim odgovorima i prema njima, šta mogu daleko, i nama koji smo ovde). Oni imaju samo 15 godina!!! Toliko znaju i toliko toga hoće da znaju. Imaju sjajnog profesora. Čovek je baš IT-evac, rekao bih programer, ali vidi se da uživa u zvanju profesora. Pričamo šta bi moglo da bude za 5 do 7 godina. Ej! U Srbiji pričamo i planiramo unapred! Čvrsto verujem da su ova odeljenja najbitnija stvar u IT-u danas, u Srbiji. Svako od nas koji sebe smatra IT-evcem treba/mora da podrži ovu priču. Deca koja dolaze iza nas mogu da igraju Ligu Šampiona, ako im mi otvorimo put i pružimo priliku da uče, napreduju i izvlače iz sebe maksimum. I dalje je aktuelan Šantićev stih: „Mučnoj zemlji mučenika treba“, ali ako se jedna generacija potrudi da bude malo manje mučno, sledeća ima šansu da se bori; da bude dobro. Da se držim Šantića, gde ćeš jače gromoglasnije: „Ostajte ovde, sunce tuđeg neba neće vas grijat k’o što ovo grije“. Dogovaramo se da se sledeći put vidimo u Sagi, da pričamo o pravim projektima, stipendijama, novi programskim jezicima.

18.00 – Objašnjenje za radoznale. U povratku sam stigao na vreme da pokupim starijeg sina, uz mnogo oduševljenja i nešto nespretnosti smo pali (!) na ulici. Postavio sam ruku ispod njega refleksno, za svaki slučaj i otuda ružna rana na mojoj ruci već deset dana.

Definitivno nešto nije u redu sa sales forecastom. Retko toliko mrzim stvari, kao loš sales forecast. Od predviđanja u Srbiji jedino je nezahvalnije planiranje. Sama aktivnost je teška – naporna. Opet, bez toga ne možeš da upravljaš poslovanjem. Nabavka, finansije, delivery, project menadžment, svi zavisimo od toga. Možemo li da predvidimo kad će se desiti koji posao i pod kojim uslovima?! Vidim, Debeli će da crkne od nerviranja, a ja ga još peglam; takva je služba. Doduše, postavio mi je krucijalno pitanje za ostatak moje nedelje: „Zašto planiram da vozim do Dubrovnika? Zar nije bolje leteti bar do Tivta, pa kolima koliko mora“?

13.00 – „Zoki Bezbednjak“ je još bolji: „Bože direktore, pa ko je smislio tu glupost, da se vozi 9 sati do Dubrovnika“? Siti smo se ismejali, kad sam rekao, ja i to bez bilo čije pomoći.

14.00 – Notar, Miksi, RTV, Mikrofilmovanje. In/out, u dubinu koliko mora. Ne razmišljam o notaru, jer računam da su Bane i Ljilja to obavili za mene. Miksi i Raša su dobar miks, srećom Branko se ozbiljno angažovao oko RTV-a, jer je to ozbiljna, opet jako perspektivna koska; a Nata će izgurati mikrofilmovanje u red.

15.00 – Stakleni zidovi za pisanje po svim kancelarijama i to u boji, kako efektno izgleda i kako dobra ideja. To je Miša Lukić, zato i pričamo sa njim šta bi smo mogli još da uradimo sa Sagom, u pogledu marketinga. Kako da naše znanje, usluge i proizvode još bolje upakujemo i skuplje prodajemo.

18.00 – Stigao sam na vreme za najbitniji sastanak ove nedelje – radionica mog starijeg Sijuksa – Ludog konja !

Surrealno, treba da se vidim sa Banetom za pola sata, a nigde mi nema brijača. Bane bi mi oprostio dan staru bradu, ali me je blam da dajem izjavu za RTS, o BBICC takmičenju, neobrijan.

8.50 – Prema očekivanju Sijuksi su ga se dočepali, spaženi su, osujećeni u kojoj god nameri da su imali, ali posle zaplene, mom brijaču se gubi svaki trag. Našao sam neki „prapotopski“ u svom putnom priboru.

10.00 – Izjava je ispala OK. Nismo se Bane i ja „usinkovali“ oko prezentacije, ali smo je pravili da je jasno šta je čiji deo. Klinci su već na prvi pogled impresivni. Došli su sa svih strana sveta. Jaki fakulteti. Pamet im curi iz ušiju. Potpuno odsustvo foliranja i lažne skromnosti. Znaju da su dobri i u miru su sa tim. Vidi se da nam marketing udara na sve cilindre, praćke na sceni nam izgledaju vrh, zagrevamo se na digitalnim kanalima, Mališa TV ekipi ne da diše.

12.00 – Mislim da smo dobro odradili prezentaciju. Nismo bili kruti i uštogljeni, rekao bih čak da im je tema koju smo postavili zanimljiva. Posle početnog zagrevanja, ušli smo u dobar ton, bacili smo i par šala, da se zna ko je matoriji i na svom terenu. Njihova pitanja su sva u metu, i to u centar. Kapiraju baš brzo, biće extra zanimljivo videti u subotu šta su smislili.

15.00 – Par brzih sastanka, pa na aerodrom, zatim par sati vožnje do Dubrovnika. Sve je dogovoreno i isplaniramo u vezi puta. I posle tri godine oduševljava me mogućnost da u poslednjem trenutku „ispivotiram“ i da me Saga u korak prati sa podrškom.

21.00 – Istražujem i učim o kineskim kompanijama koje ću sutra sresti na samitu. Bejing, Nanjing, Wuchan, Shenzen – sve mi se meša

Nikad nisam bio na poslovnom skupu koji počinje ovako rano! Brzi doručak, pa vožnja do hotela u kome je skup.

7.00 – Usput sam upoznao nekoliko interesantnih firmi sa naše istočnoevropske strane. Organizacija samog događaja je neverovatna. Hiljadu ljudi je prisutno iz 17 zemalja i sve funkcioniše prema programu u sekund. I stvarno je počelo rano, kao što su rekli.

12.00 – Tri dobra sastanka, štaviše, dva veoma dobra. Jedna od firmi se bavi internet saobraćajem između Evrope i Kine – ne ulazi se na kineski internet tek tako. Koriste data centre u Amsterdamu i Frankfurtu. Garantovao sam im da sve što rade može jednu nulu jeftinije u našim krajevima. Srećom, u telefonu imam Biljine fotke novog data centra, koji završavamo (rackovi u perfektno beloj sobi izgledaju kao da su ih Neo i Morfeus pravili). Tek kad sam im objasnio šta sve možemo sa infrastrukturom u DC-u, izneverovali su da je sve to znanje u jednoj firmi. Obećali smo se na dalje kontakte i posete.

16.00 ­– Nekoliko sastanaka sa bugarskom, mađarskom i jednom baš cool crnogorskom firmom. Cela nedelja me stiže, a baš sam se i trudio na ovim sastancima. Pazi kad mi se cipela raspala! Leđa počinju da mi se koče. Što bi moj ćale rekao, pametno me dosta.

20.00 – „Zabo“ sam krevet pre kokošaka

Koji put sam ove nedelje budan u ovo vreme?!

5.30 – prolazimo Herceg Novi, ubiše me leđa. Razmišljam da kažem taksisti da stane. „Pegla“ mi se, ali odustajem da ne gubimo vreme.

7.30 – polećemo na vreme iz Tivta. Avion nije ATR!

8.20 – Istrčavam sa aerodroma, za sad samo jedna poruka – gde sam?

8.50 – Stižem na takmičenje, kao da sam planirao. Članovi žirija u mojoj grupi su baš dobri likovi i tvrdi profesionalci: Delhaize, P&G, Banca Intesa, PWC. I da, Nimulid za leđa, pa krećemo.

13.00 – Pet neverovatnih caseova. Tri su mnogo dobra. Navodno samo jedan iz naše grupe može u finale. Krivo mi je. Tim iz Kine ima predlog da Reu izdignemo na nivo finansijskog savetnika i da je pretvorimo u platformu za celu Istočnu Evropu. Kako dobro ljudi razmišljaju, jaka ideja. Tim iz Portugala forsira edukaciju kao industrijsku granu o kojoj nismo do sada ni razmišljali, kao polje delovanja za chatbota, ali deca su upravu. Tek tim iz Toronta kida.

15:00 – Pustili smo Toronto u finale. Žao mi je zbog ostalih. Upoznajem sudije u finalu. Ozbiljna, OZBILJNA ekipa: Schneider, Raiff, Henkel, Coca Cola, naš Alex sad Telegroup, Jevtić, Bane, ja i Miloš Biković (momak se ozbiljno spremao, a star power je neosporan)

20.00 – Sva četiri tima u finalu su baš-baš sjajna. Svi su oduševljeni. Tako sam ponosan što se čini da se svim učesnicima i organizatorima sviđa naš case. Dobili smo reči hvale i kako smo se spremili i kako je top menadžment all in. Naravno i kako nam je tehnologija ozbiljna. Neki od profesora-savetnika ovih timova vide godišnje 20-30 caseova vrhunskih svetskih kompanija, koje za ovakva takmičenja spreme svoje studije slučaja. Ako smo na te likove ostavili utisak, onda smo dobro odradili posao.

22.15 – Zakasnio sam, Sijuksi su zaspali. Baš mi je krivo.

Mlađi Sijuks, „Bik koji sedi“ se prvi budi i oduševljen je što sam kod kuće, a ja sam zbog toga srećan k’o kuče.

9.30 – Prvi put posle više od decenije ne učestvujem na Beogradskom maratonu. Selektor je procenio da je prehladno za Sijukse da trče. Prošle godine smo „Ludi konj“ i ja istrčali trku zadovoljstva. Nosio sam ga većim delom staze, ali, ej momak je imao dve i po godine! Plan za ovu godinu bio je bio da i „Bik koji sedi“ trči.

10.20 – Pozdravili smo polu-maratonce i maratonce u Beogradskoj ulici. Nekoliko Saginih ljudi naoštrilo se za dugu i, ove godine, još težu stazu. Baš sam ponosan. Prešli smo na Bulevar da pozdravimo učesnike u trci zadovoljstva. Još ljudi iz Sage. Biba u full opremi za trčanje izgleda spremna za 25 km, a ne za 5 km. Pričam Sijuksima kako ćemo sledeće godine da pokidamo i kako godina prođe brzo. Zamišljam kako za 10-15 godina trčimo zajedno polu-maraton. I to će za čas da prođe.

Idemo dalje…