Ima li smisla besomučno insistirati u želji da ljudi svoje dragocene podatke, bilo lične ili korporativne, svoju digitalno zapisanu reč, drže negde daleko i prepuste ih čuvanju drugih, posebno kada znamo da je jedino što pokreće današnji svet uglavnom samo profit? Da li je ultimativna istina da je cloud jedino moguće i univerzalno rešenje za sve probleme IT sveta, ili je sa druge strane sve potrebno držati na jednom mestu kod sebe u ormanu i grčevito ga čuvati po cenu života?

Dok čitate ovaj tekst, započinjete put u drugu dimenziju, dimenziju koja nije ograničena prostorom i vremenom, već isključivo granicama ljudske mašte. Ova dimenzija se nalazi na granici između svetlosti i tame, realnog i virtuelnog, nauke i verovanja, a leži između čovekovog straha i granice njegovog znanja. Vaša sledeća stanica – Zona digitalno transformisanog sveta.

Na početku beše Reč, sve je kroz nju postalo i bez nje ništa nije nastalo. Vekovima se ljudski rod trudi da zapiše svoje misli, da sačuva svoje znanje, ovekoveči svoje postojanje gradeći vanvremenske tvorevine sa jedne i umetnost sa druge strane. Zapisi u kamenu, u pećinama, preko papirusa, knjiga samo su nemi svedoci razvoja naše civilizacije. Nalazeći se između logike i osećanja uvek smo se trudili da ostavimo trag koji će biti zapisan i dostupan generacijama koje dolaze iza nas.

Ako sagledamo istoriju ljudskog roda, kao i ako pogledamo današnji svet oko sebe možemo videti da se sve oko nas nalazi rastrzano između dva polariteta, na primer svetlo/tama, dan/noć, dobro/zlo, ljubav/mržnja, laž/istina, tehnološki/duhovni razvoj. Kroz IT prizmu respektivno bi polarizacija mogla da se sagleda na relaciji digitalno/analogno, virtuelno/realno. Jureći sopstvenu želju za postizanjem boljeg sveta često smo dolazili u situaciju da se bez samokritičnosti opredeljujemo za jednu stranu polariteta, grčevito se držeći za svoj stav, bez prave želje da pokušamo da razumemo druge. U ovom trenutku deluje da se civilizacija u dobroj meri okrenula tehnologiji kao spasonosnom rešenju, ali je veliko pitanje da li smo u tome zaboravili ko smo mi sami i da li je baš put kojim smo krenuli put ka paklu, bez obzira što je popločan dobrim namerama.

Svakodnevno radeći posao u IT svetu mogu da vidim kako ova igra koju igramo nije ništa drugačija od one koju vidimo da se dešava u turobnim događajima na drugom kraju sveta. Samo je forma drugačija, sigurno manje izražena, ali u svojoj osnovi ima iste korene. Opet nas polariteti vuku, igrajući se sa nama, dok mi kao nemi posmatrači prihvatamo tu igru bez želje da nešto promenimo ili da se bar odupremo. Prodaja/tehnika, softver/hardver, lokalna infrastruktura/cloud, sigurnost primenjenih rešenja, ulaganje u ljude, naspram smanjenja troškova, bez pravog sagledavanja posledica su samo neki od primera koji se mogu čuti i videti gotovo svaki dan. Iznova i iznova, ljudi se drže kao pijan plota svoje tačke gledišta, bez i trunke želje da se pomere bar milimetar unazad, ni ne znajući da je dovoljno da pogledaju ispred sebe i vide da se nalaze na ivici provalije koja jedva čeka da ih proguta.

Ljudi koji pišu softver nemaju želju da pogledaju izvan svog digitalnog dvorišta i shvate da infrastruktura na kojoj se taj isti softver nalazi nije ništa manje vredna ili jednostavnija za implementaciju od programa koji naprave, dok ljudi koji se bave infrastrukturom nisu radi da shvate da se u hiljadama linija koda nalazi utrošeno isto toliko sati mukotrpnog ljudskog rada iz kojeg stoji ogromno znanje trud i zalaganje.
Ljudi iz prodaje nisu svesni da je potrebno mnogo godina odricanja, učenja, prakse da bi se steklo znanje koje omogućava da se neko rešenje napravi da radi brzo, tačno i pouzdano i da nije moguće za 10 minuta pretraživanja na Google-u postati ekspert za neku oblast. Sa druge strane, ljudi u „tehnici“ nisu svesni koliko je oduvek, a i danas, posebno teško prodati rešenje, proizvod ili uslugu kupcu u našem okruženju koje je izuzetno malo, a konkurencija sa uticajem globalizacije nikada veća.

Ima li smisla besomučno insistirati u želji da ljudi svoje dragocene podatke, bilo lične ili korporativne, svoju digitalno zapisanu reč, drže negde daleko i prepuste ih čuvanju drugih, posebno kada znamo da je jedino što pokreće današnji svet uglavnom samo profit? Da li je ultimativna istina da je cloud jedino moguće i univerzalno rešenje za sve probleme IT sveta, ili je sa druge strane sve potrebno držati na jednom mestu kod sebe u ormanu i grčevito ga čuvati po cenu života?

Da li je moguće da smo došli u situaciju da je naše „duhovno oko“ postao ekran mobilnog telefona, LCD ekran našeg računara ili televizora koji se nalazi na zidu naše sobe? Da li su informacije koje dobijamo istinite, ili se formiraju u cilju stvaranja lažne, sada možemo reći, digitalno uslovljene slike sveta oko nas? Više nego ikada deluje da smo okrenuti krajnosti i želji da svet, kako realan, tako i digitalan sagledamo kao crno-belu fotografiju bez trunke emocije i pravih boja u njoj. Svako svoju fotografiju prodaje kao jedini mogući spas i put ka beskrajnoj sreći.

Nažalost, duboko sam uveren, sve dotle dok ljudi iskreno ne shvate da svaki par polariteta predstavlja dva lica jednog te istog novčića i da samo njihovom naturalizacijom možemo zaista rešiti mističnu zagonetku koja nas prati od postanka, vrtećemo se u krugu iz kojeg nema izlaska. Strah od prihvatanja, prihvatanja da je do cilja moguće doći različitim putevima nas sputava i ograničava.

Sve napisano je naravno relativna stvar i zavisi od tačke posmatranja i spremnosti samog posmatrača koji može da gleda dole u mrak ili gore u svetlo lutajući beskrajno ili da shvati da je slobodan da se uzdigne i pogleda napred i prati svoj put hodajući putem sredine.
Nema univerzalnog rešenja, svaka tehnologija, svaki način pristupa problemu je samo jedan deo u mozaiku naše digitalno transformisane realnosti.