Artificial Intelligence više nije ekskluzivno rezervisana za holivudske filmove i SF propovednike. Čeka nas uzbudljiva budućnost, svidelo nam se to ili ne.

Dobro, naslov je malo pretenciozan, ali trenutno se nalazimo u vremenu koje će biti zapamćeno kao početak ere u kome mašine mogu da nauče same nešto o svom okruženju. Početak ere u kome čovek ne mora da bude mirođija u svakoj čorbi.

Sve više se implementiraju SD-WAN mreže (software-defined WAN networks) koje primenjuju napredne algoritme za procesiranje informacija sa ciljem da ruteri sami donose odluke, bez ljudskog faktora. Pomenuti algoritmi i srodne tehnologije napreduju velikom brzinom koja je takva da je u stanju da poremeti razvojne planove čak i najvećih svetskih IT kompanija.

Prigodna ilustracija za tu tezu je nedavna akvizicija najvećeg komunikacionog giganta na svetu, firme Cisco Systems. Kupili su donedavni startup, firmu Viptela za 600 miliona dolara. Za Cisco je to sitnica, za startup firmu su velike pare. To govori o važnosti te akvizicije. Kada se to stavi u kontekst tehnologije, u smislu da je moguće da će Viptela dovesti do toga da prvobitno Ciscovo inovativno rešenje za SD-WAN polako ode u zapećak, nameće se zaključak da napredak na polju „samoučenja“ mašina, ne zaobilazi ni računarske mreže.

Ali da se vratimo malo unazad i objasnimo ideju iza SD-WAN rešenja. Cisco već godinama pokušava da stvori rešenje koje će korisniku omogućiti da zaista iskoristi rezervne linkove simultano sa primarnim linkovima. Osim toga akcenat je na praćenju performansi u realnom vremenu i mogućnosti da mreža sama odreaguje na anomalije i probleme, tako što će balansirati saobraćaj između linkova po potrebi. Mora da se prizna da su oni prvi počeli, ali danas postoji još mnogo verzija ove tehnologije – što kod velikih igrača, što kod novih kompanija, kao što je Viptela.

Fundamentalni nedostatak Ciscove verzije se sve vreme ogledao u kompleksnosti rešenja. Da bi se postigao konačni cilj, mrežni administrator je morao da prođe kroz dugotrajan proces podešavanja rutera, da prati redovno šta se događa i možda po potrebi promeni neke parametre. To se, ipak, kosi sa premisom o „Zero-Touch“ rešenju, koja stoji u podnaslovu svakog SD-WAN dokumenta. Neki autori navode ovakav pristup kao „Minimal-Touch“ i da budemo iskreni, do nedavno, niko od giganata IT industrije nije uspevao da napravi nešto bolje.

Osim toga, zahteva se korišćenje određenih serija rutera što u nekim situacijama može da postavlja prepreku većoj upotrebi ove tehnologije. Ako korisnik već ima postavljenu WAN mrežu sa Cisco ruterima koja odlično radi, ali tip rutera ne podržava ovu tehnologiju, zamena sve te opreme samo zbog SD-WAN rešenja nije realna opcija.

Sa razvojem rešenja zasnovanih na cloud tehnologijama, zero-touch model više nije tako nedostižan što pokazuju već dokazane Cisco Meraki implementacije, na primer. Viptela je pokušala i, kako ispada, uspela u tome da taj koncept primeni i na WAN mreže. Cilj je bio da se vreme potrebno za početno podešavanje svede na minimum i da se inteligencija (control plane) preseli u cloud. Na taj način se korisniku ostavlja da samo postavi rutere na željene lokacije, upali ih, a oni će sami da se povežu na kontroler koji dalje upravlja njihovim radom.

Kako izgleda konačno rešenje u slučaju Viptele? Upravljačka konzola i interfejs preko koga se vrši podešavanje, analitika i nadzor se nalazi u cloudu. To znači da je uvek dostupan i to sa bilo kog mesta. Na korisničkim lokacijama se raspoređuju ruteri i kontroler, ali se oni sami međusobno povezuju bez potrebe da inženjer mukotrpno sve podešava. Naravno, osim automatskog inicijalnog podešavanja glavni akcenat je na „samoučenju“ i podešavanju mreže u realnom vremenu bez ljudskog angažovanja.

Tako smo se na kraju bloga vratili na sam početak, na naslov. AI više nije ekskluzivno rezervisana za holivudske filmove i SF propovednike. Čeka nas uzbudljiva budućnost, svidelo nam se to ili ne.