Retko obraćamo pažnju na putokaze u gradu u kome živimo, ali mi je jedan upao u oko i naterao me da se nad njim zamislim. Kada se sa novobeogradske strane krene ka Mostu na Adi, pred jedno skretanje udesno nalazi se bela tabla na kojoj piše „Univerzitetsko naselje“. Zapitao sam se šta je to „Univerzitesko naselje“. Studentski grad nije, niti na tu stranu ima fakulteta. Nikada pre nisam čuo za taj toponim. Odgovor je bio jednostavan: to je zapravo skretanje za naselje Belvil, a ono je izgrađeno za privremene potrebe Univerzijade koja je u Beograde održana pre više od deset godina. Belvil posle toga, a možda ni tada, niko nije zvao „Univerzitetsko naselje“. Normalno, jer on unverzitetsko naselje nikada nije ni bio, ali je neko, ipak, pre par godina, kada su pristupne saobraćajnice završavane, postavio ovakvu tablu.

Čemu služi putokaz ka mestu koje niko tako ne zove? Da li će tu skrenuti bilo ko osim onaj koji već zna da tu treba da skrene? Mogli bismo da zaključimo da bi sve bilo isto i da te table nema ili da tu piše bilo šta drugo. Međutim, putokaz ima svoju svrhu, a ona je da ispuni formu postavljanja table tamo gde je neko odlučio da je stavi i da time opravda postojanje službe koja ju je postavila. Suština postavljanja putokaza, pravilno informisanje građana o pravcima kretanja kako bi oni stigli onamo kuda su namerili, uopšte nije bitna. I kad pogledate brojne naše putokaze, obaveštenja, mnoge druge simbole informisanja, razumećete jednu važnu poruku: bitna je forma, a ne suština.

Trebalo bi da češće razmišljamo o putokazima koji su pred nama, jer oni mnogo otkrivaju o tome kako nadležne službe i njihovi zaposleni posmatraju svet oko sebe, kako razmišljaju o potrebama ljudi i kako doživljavaju svoju službenu svrhu i društvenu ulogu. Saobraćajni znaci i putokazi su primeri prvih masovnih primena simbola u društvu, konvencijom uspostavljena predstava ideje ili veze među pojmovima, sredstvo komunikacije koje ujedinjuje ljude u shvatanju apstraktnog i koje zajednicu usmerava ka zajedničkim stavovima, standardima i razumevanju duha poruke. Simboli i apstrakcija zahvaljujući svemu tome istinitije objašnjavaju realnost i suštinu od naših percepcija, verovanja i racionalizacija. Upravo ono što rade i informacioni sistemi.

Posle mnogo godina razvoja i implementacije informacionih sistema imam osećaj da je pri radu na svakom projektu moglo drugačije i bolje. Pokušavam da razumem ključne uzroke toga da je maksimalni potencijal projekata dostizan retko. Uzroci su, naravno, razni; novac, vreme, tehnologija, organizacija, samo su neki u mnoštvu. Ipak, nameće mi se da je većina njih zapravo posledica, a ne uzrok neispunjenih potencijala. Da je osnovni uzrok nespremnost našeg društva da iskoristi snagu informacija i da se zato radije bavi formom nego suštinom. Suština informacionih sistema i informacionog društva su informacije koje podacima daju smisao. Ipak, mi smo do sada uglavnom samo zamenjivali alate. Alati su odavno zamenjeni i ogromne količine podataka prikupljene, ali se blago koje se nalazi u bazama podataka retko i sasvim nedovoljno pretvara u informacije. Informacije se samo sporadično analiziraju, a te analize nedovoljno podstiču odlučivanje na bazi dokaza. Ako se i donesu, ovakve odluke se još ređe uspešno i odlučno sprovode, pa imamo malo iskustva o efektima prikupljenih podataka i njihovom kvalitetu. Kao posledica nezatvaranja ovog ciklusa, efekte informatizacije nije lako meriti, pa kvant informacije ne dostiže svoju potencijalnu vrednost. Pa samim tim ni cenu. Klijent time ima utisak da je informatizaciju skupo platio, a da od nje nije dobio ono što mu je obećano. On zato budžet ne povećava, entuzijazam mu polako kopni, a informatizaciju dalje plaća uglavnom zato što ne može da se vraća unazad i zato što je postao zavistan od alata. Takav se klijent neće organski digitalno transformisati, već samo pod pritiskom konkurencije, trendova ili straha od budućnosti. Više formalno nego suštinski.

Posledica ove situacije ima mnogo, a jedna je da su investicije u tradicionalne informacione sisteme, a pogotovo u informatičku infrastrukturu, najmanje za red veličina veće od investicija u projekte pretvaranja podataka u informacije. Osvrnimo se oko sebe i pogledajmo koliko su veliki softverski razvojni timovi, a koliki su timovi za poslovnu inteligenciju. Zažmurimo i procenimo koliko srpska informatička industrija zapošljava ljudi svih struka, a koliko je među njima data-analitičara. Tačne podatke nemamo, što takođe ide u prilog našoj temi,  ali svi imamo osećaj da ih je premalo.

Industrija, ekonomija, progres i sam život ne staju. Pod pritiskom globalizacije, međunarodne konkurencije i unutrašnjih preduzetničkih nagona, svi ćemo se sve više oslanjati na vrednost informacija. Još 2006. Klajv Hambi je izjavio da su podaci nova nafta. Inspirisan time, Ekonomist je 2017. napisao da je najvažniji resurs na svetu podatak, a ne nafta. Međutim, kao uostalom i nafta, podaci nemaju veliku upotrebnu vrednost sirovi. Potreban im je čitav niz operacija, od ekstrakcije do vizualizacije, da bi postali informacije. Taj proces je kompleksan i skup, a njegovi proizvodi nisu uvek jednostavni za razumevanje, niti su uvek spremni za upotrebu. Da bismo imali sasvim upotrebljive proizvode, potreban nam je i potrošač koji će želeti i umeti da ih upotrebi. Slično kao što su i za derivate nafte potrebne mašine koje ih koriste, i nama su neophodni korisnici koji imaju kapaciteta da informacije obrade i upotrebe. Niko ne potcenjuje značaj informacija i svi u njih žele da imaju dublji uvid, ali kada se suoče sa složenošću aktivnosti koje su neophodne da bi se podaci rafinirali, kada počne diskusija o rokovima i ceni, entuzijazam i poverenje opadaju. Donosioci odluka očekuju gotove proizvode i znanja koja su već spremna za njihove probleme i postaju skeptični kada shvate da adekvatno rešenje teško mogu kupiti na rafovima. Entuzijazam opada još više kada razumeju da je intervencija na njima samima, na njihovom načinu rada podjednako neophodna. U želji da se ipak kreću u smeru avanture istraživanja sopstvenih podataka i pod pritiskom da požure sa rezultatima, posežu za formom kao putokazom: kupuju skupu tehnologiju kao da će ona raditi sama. Putokaz je postavljen, forma je ispoštovana, alibi je spreman.

U hajpu koji okružuje data science, nauku o podacima, zaboravljamo šta je zapravo nauka: intelektualna i praktična aktivnost koja uključuje sistematizovana proučavanja struktura i ponašanja fenomena sveta kroz posmatranje i eksperiment, da se poslužimo jednom od definicija. Budimo iskreni prema sebi i priznajmo koliko smo puta u svojim karijerama imali prilike da hipoteze naručioca dokazujemo na njihovim podacima putem eksperimenata i naučnih metoda? Većina nas nikada. Vlasnici podataka moraju biti upoznati sa procesom ulaska u suštinu informacije putem naučnih i inženjerskih metoda i odgovornost za razumevanje ovoga je na informatičkoj industriji. Ako ona ostane na poziciji pružaoca tehničke i inženjerske infrastrukture, nivo poverenja u poslovanje zasnovano na informacijama se neće povećavati. Da bi informatička industrija zadobila veće poverenje i stvorila veću vrednost, akcenat mora da se stavi na domensku ekspertizu. Na razumevanje koji su fenomeni koje obrađujemo, kako oni utiču na promene i usmerenja i čemu suštinski služi sistem koji izrađujemo. Kada već implementiramo tehnologiju, postavljamo putokaze, hajde da razmislimo kako će i kome oni služiti, ko će se njime koristiti i da li će onaj koji je za njih platio zahvaljujući njima zaista stići tamo gde je namerio.

Kada bih mogao, proglasio bih da je Prva srpska informatička revolucija završena! Alati su implementirani, formulari su digitalizovani, svi prikupljaju i seju terabajte podataka, krećući se svuda zajedno sa svojim pametnim uređajima. Ko je u ovome zakasnio, ne bi trebalo da bude fokus informatičke industrije. Fokus bi trebalo da bude upravljanje poslovanjem zasnovano na informacijama, na nesumljivim dokazima ko smo, šta radimo, šta bi trebalo da radimo, kuda idemo, zašto treba tuda da idemo, kakvi ćemo i ko ćemo biti sutra. Neka to bude Druga srpska informatička revolucija! Za tako nešto nam nije potrebno samo ono što smo dokazali da znamo, da napravimo inženjerski sistem, već da to znanje udružimo sa domenskim znanjem, svojim i svojih klijenata, da suštinski verujemo u informacije i da svoje odluke potpomognemo njima. Neophodna je posvećenost suštini, a to su informacije, istina koju one nose. Ispunjavanjem forme, a ne suštine, naša informatička industrija će okačiti putokaz „digitalna transformacija“ na skretanju ka digitalnom bez transformacije. Ko će to biti spreman da plati? A ako ne bude posvećena suštini, naša će informatička industrija uskoro postati „univerzitetsko naselje“ za strana društva koja se suštinski transformišu.