Ciklično, svakih nekoliko godina, zaleti se priča o revoluciji na polju mrežnih tehnologija. To važi za bilo koju vertikalu, nevezano da li se tiče provajdera ili enterprise korisnika, konstantno se izbacuju nova rešenja koja bi trebalo da usreće krajnjeg korisnika i donesu ugodan život proizvođačima. Kako u toj mračnoj šumi (dez)informacija da neko proceni šta vredi truda, a šta je samo pusta želja koja nema osnova u realnosti?

Prvo, uvek krene žestoka reklama koja dovodi do toga da early adopteri budu usijani od interesovanja. Osim toga, manjak detaljnih tehničkih informacija u tom periodu obavezno ima za posledicu previsoka očekivanja i po pitanju upotrebne vrednosti novih tehnologija, kao i po pitanju vremena za koje će takvi sistemi biti spremni za produkciju.

Nakon toga, neminovno dolazi do razočaranja kada krenu prva testiranja, pa čak i implementacije u slučaju naivnih optimista koji žele da pošto-poto budu prvi – ispred konkurencije.

Kada fama prođe, na redu su prave stvari, pa izgleda da nije loše biti u drugoj grupaciji – fast followera. Kroz fazu laganog unapređenja nova tehnologija postaje stabilna, znaju se preduslovi i mogućnosti, očekivanja postaju realna i sistem – u svojoj konačnoj fazi – postaje spreman za pouzdanu produkciju.

Ova kratka priča o odrastanju i prelasku iz puberteta u zrelost je vrlo inspirativna, pa je tako nastao dijagram koji se zove „Hype Cycle“. U slučaju enterprise mreža situacija za 2019. godinu je prikazana na Gartnerovom dijagramu. Nemaju sve tehnologije isti nivo relevantnosti, pa su ovde opisane one koje mogu da budu korisne u praksi na našem tržištu.

Software Defined Networking je verovatno izazvao najveću pometnju i podigao očekivanja industrije preko svake mere. Obzirom da je ovaj termin široko postavljen, ovde se konkretno misli na lepu priču kako će SDN doneti jeftin hardver i otvoren softver koji će pojeftiniti investicije, omogućiti automatizaciju i lako upravljanje mrežama. Ispalo je da ta „vendor independent“ ideja polako postaje bajka i zato je na dijagramu jedina predstavljena crvenom bojom – što znači da postoji velika verovatnoća da nikad ne bude ostvarena u potpunosti. Zašto je to tako? Zato što je SDN na početku podrazumevao „white box“ hardver koji vrlo malo košta – i samim tim puno obećava. Ali ubrzo je postalo jasno da to može da bude veliki skriveni trošak jer kompanije moraju da imaju eksperte za open source koji puno koštaju, a moraju i same da razvijaju i održavaju sve to. Na kraju je industrija počela da se vraća na vendorska rešenja; na početak, donekle.

Pametni ljudi su napravili „brite box“ koncept koji je sklopljen od reči „brand“ i „white“ gde je i dalje cilj da se koristi jeftin, generički hardver, ali da se razvoj softvera i održavanje prebaci na samog proizvođača. Ovo je tek u povoju, pa će se tek videti dokle koncept može da dosegne, ali ljubitelji SDN priče treba da imaju brite-box na umu.

Kao da SDN sam po sebi nije bio dovoljan da istovremeno zaintrigira i zbuni IT industriju, nedavno je objavljen „intent based networking“ koncept koji se u nekim krugovima zove i „SDN 2.0“. Radi se o mrežama koje osim SDN automatizacije i centralizacije treba da maksimalno iskoriste mogućnosti veštačke inteligencije koja treba da dovede do toga da mreža diše u skladu sa poslovnim potrebama. Zvuči sjajno, ali koliko je realno? Dijagram sve govori – od početne pomame stigli smo u dolinu razočaranja gde je život demantovao proroke pa se ne očekuje produktivnost u sledećih 5-10 godina.

Umesto toga postoji realna potreba i zalet automatizacije mrežnih i DC procesa. Što je veća kompanija, veća je potreba za tim i zbog toga se očekuje brzi prelazak iz trenutne faze razočaranja u fazu produktivnosti.

Za razliku od generičkog SDN koncepta koji je doživeo blagi fijasko, brendirana rešenja su doživela pristojan uspeh. Od svih mogućih podvrsta najveću težinu je dobio SDWAN jer je strelovito dobio na popularnosti. Za kratko vreme je prošao dečije bolesti i stigao u fazu konstantnog unapređenja, a verovatno će već za nekoliko godina biti deo velike većine enterprise mreža. Bitno je da se napravi razlika između SDWAN i „Hybrid WAN“ rešenja, jer je ovo drugo bio prelazni korak sa tradicionalnih WAN mreža koje su koristile samo privatne MPLS linkove, ka modernoj SDWAN arhitekturi. Pojava cloud servisa je iznedrila potrebu za Hybrid WAN rešenjem gde kompanija može da koristi jedan privatan i jedan javni (internet) link istovremeno – ali naravno tek SDWAN je doneo iskorišćenje ovog koncepta u potpunosti. Baš zbog toga danas niko ne razmatra ništa drugo osim kompletne SDWAN arhitekture, iako je Hybrid WAN došao u fazu stabilne produkcije. Sa malo više napora i malo većom investicijom SDWAN donosi mnogo veće koristi.

Priča o SDN tehnologijama ne može da bude kompletna a da se ne dotakne data centara. Tu se prvo pojavila velika potreba za mikro-segmentacijom, pa je to kasnije prešlo i na SDWAN. U svakom slučaju, ovo je u fazi stabilnog unapređenja i takođe se očekuje da za par godina bude neizostavni deo svake mreže. S druge strane, virtualizacija mrežnih funkcija (VNF) je najavljena uz veliku pompu, ali je doživela značajnu stagnaciju tako da smo još uvek u fazi prihvatanja realnosti da su VNF-ovi neminovnost, ali im je potrebno vreme da se odomaće kod korisnika i da u značajnoj meri zamene hardverske komponente.

Od tradicionalnih tehnologija možda najveća fama je bila oko IPv6 protokola. Već dugo vremena se pričalo kako će svi morati da počnu da ga koriste, jer IPv4 prostor iskorišćen do maksimuma i… ništa! I dalje je najveći broj korisnika na IPv4 adresama, IPv6 se nalazi u fazi stabilnog napretka, ali se očekuje da bude maksimalno produktivan za desetak godina.

Kontinualno interesovanje IT industrije i ustaljeni ciklusi velikih očekivanja sa praktičnim primenama u produkciji su možda najviše vezani za WiFi mreže. Inovacioni ciklusi su vrlo kratki, a korisnici rado razmišljaju o eksponencijalno većim brzinama koje donosi svaka nova generacija uređaja i protokola. Trenutno su „Wave 2“ (802.11ac) uređaji dostigli veliku pouzdanost i u roku od 2 godine se očekuje da budu sveprisutni. Kao i obično, pre nego što se jedna generacija WiFi protokola u potpunosti primeni, već je spremna sledeća za testiranje i delimičnu primenu. Radi se o „WiFi 6“ (802.11ax) uređajima koji bi trebalo iz korena da promene kako se bežične IP mreže koriste, kao i da premoste jaz između WiFi i celularnih sistema. WiFi 6 delimično deli tehnološke korene sa 5G bežičnom tehnologijom, tako da je (osim tradicionalnog kvantnog skoka na mnogo veće protoke) jedan od planova da se korisnicima omogući da neometano koriste mrežne servise prilikom wireless rominga između WiFi i mobilnih mreža. Zvuči sjajno, i tako zaista jeste, samo što moramo prvo da prođemo kroz fazu razočaranja u kojoj se sada ova tehnologija nalazi i da sačekamo još koju godinu da pređe u stabilan rast i produkciona okruženja.

Da li je neko spomenuo 5G? Naravno, kakav bi to futuristički nastrojen tehnološki članak bio, a da se ne dotakne reči koja se bez pardona upotrebljava svuda u modernom IT svetu. Ne baš tako smisleno svaki put, treba priznati, ali tako obično biva. Iako je to mahom namenjeno provajderima, enterprise mreže će biti deo kolača, jer 5G ima nameru da prožme kompletno korisničko iskustvo. Priča o trendovima se ovde namerno završava sa tehnologijom koja čak nije imala vremena da stigne ni do faze razočaranja. Još uvek je u dizajnu, razmatranju i promišljanju gde se kao najveća prepreka divnim idejama za produkciju nameće vrlo visoka cena implementacije. Mnogo viša nego što je bila za 3G/4G/LTE sisteme. Razlog za ovo je jednostavan – ovo bi trebalo da bude prava revolucija, jer će doneti veliku promenu u provajderskoj arhitekturi, koja onda mora da omogući mnoštvo novih servisa velikih brzina. Osim promene na bežičnoj access infrastrukturi, 5G sistemi će zahtevati da se funkcionalnost data centra distribuira na mnogo više lokacija – nekad možda i po baznim stanicama. Postojaće mini i mikro DC razbacani po provajderskoj mreži što se jednim imenom zove „Edge Computing“. Da bi to moglo da funkcioniše, neophodno je da zaživi VNF, jer će svi 5G servisi raditi na virtualizovanoj arhitekturi. I ne samo to, automatizacija, mikrosegmentacija, centralizovano upravljanje će biti u svakodnevnoj upotrebi. Jednom rečju – SDN. Ne generički, nego specijalizovani, provajderski SDN 2.0 koji treba da preraste u Intent Based mreže.

Već letimičan pogled na 5G ekosistem govori da ima još jako mnogo posla i da ne postoji definisan i preporučeni dizajn. Svaki veći proizvođač se trudi da nametne svoje principe i tek će da se vidi kako će se cela priča odmotati. U svakom slučaju očekuje nas uzbudljivo vreme sa intenzivnim tehnološkim promenama. Zvuči zabavno, zar ne?