Najkraći put između švajcarskih gradova Berna i Lucerna, vodi kroz Emental, oblast u predvorju Alpa, gde pobrđa postepeno prelaze u planine. Doline su široke i brežuljkaste i putevi vijugaju kroz pašnjake na kojima se bogato hrane krave koje daju mleko za ementaler, jedan od švajcarskih simbola, slatkast polutvrdi sir sa velikim rupama.

U Ementalu nema ni velikih gradova, niti malih sela, sve je istovremeno i pastoralno i uređeno, nema oštrih granica između sela i grada, i kao da i u gradovima žive seljaci, a u selima gradski službenici. Ta mesta su posuta starinskim farmama i stoletnim porodičnim gostionicama, kućama izgrađenim u za taj kraj posebnom stilu, plećatih kamenih osnova i dvospratnih, balkonima ukrašenim, drvenih nadorgadnji, natkrivenih strmim dvovodnim krovovima sa zabatima, toliko groteskno velikim da sasvim dominiraju izgledom prednje fasade i iz daljine im daju strogi izgled Darta Vejdera. Stare kuće, neke izgrađene i pre nekoliko stotina godina, toliko su dobro održavane, a nove često pravljene uz temeljno poštovanje tradicije, da nemaran posmatrač ne vidi razliku među njima. I stare i nove, balkona ukrašenih crvenim begonijama i raširenih prozorskih kapaka, kao da su sve upravo prelakirane, kao da im je svaka načeta daska baš juče zamenjena. Zgrade su savršeno simetrične, svaki drveni element je besprekorno poravnat sa drugim, nema krivih dasaka, neobrađenih, a kamoli izvaljenih letvi, završna obrada je uglađena i prosto je očigledno kako je svakom elementu posvećena pažnja, u njegovu obradu ugrađeno znanje i zanatska preciznost, primenjen pravi alat i sve ono što možda nije ispalo savršeno, ispravljeno je odmah. Posmatrajući ove kuće, posetilac može da pomisli da je baš pri radu na ovim kućama, pre više vekova, nastala vrednost po kojoj je Švajcarska uvek i svuda prepoznata – kvalitet.

Zašto je u Švajcarskoj kvalitet jedina mera u poslu, kako sada, tako i pre više stotina godina, ne znamo. Naslućujemo da je to možda zbog surovih uslova života, u kojima sneg i vetar nisu dozvoljavali kompromise u gredama, letvama i daskama, možda je to zbog prilježne vere i težnje ka vrlinama, možda samo zbog malograđanskog pritiska, poneko potajno i u sebi pomisli da je to zbog neke biološke ili genetske prednosti, ili milosti kod božanstva. Da li su kuće u Ementalu inspirisale unapređenje kvaliteta, ili su napravljenje jer je društvo već za njega bilo opredeljeno, takođe ne znamo. Ono što znamo je da su zahvaljujući kvalitetu svojih satova, čokolade, sireva, elektronike, precizne mehanike, farmacije, optike, bankarstva, energetskog mašinstva, medicinske, ali i vojne tehnologije, akustike… Švajcarci u globalizovanom svetu u kome svi proizvode sve, umeju sve, gde svako posluje sa svima i sa svakim, gde je znanje dostupno svima, a tehnologija se kupuje kao u tržnim centrima, zadržali liderstvo u nacionalnom dohotku, standardu i kvalitetu života.

Srpska informatička industrija posluje u tom istom globalizovanom svetu. Čak je i naša sfera, u kojoj je razmena tehnologija, znanja i informacija sam smisao posla, a geografsko i fizičko prisustvo više ne znači mnogo, najizloženija. Koja je to vrlina ili prednost presudna da se ta izloženost iskoristi kao prilika, a da se ne doživljava kao opasnost? Da li je to sam i ogoljen naporan rad od koga samog se nikada nije dovoljno dobro živelo? Pitajte svoje prijatelje po fabrikama ili rođake na selu. Pitajte sve koji obavljaju loan poslove, u kojima se samo obogaćuje ono što je osmišljeno negde drugde, bilo da su u pitanju čarape, finansijske usluge ili softver. Kratkoročno primamljivo, a dugoročno porazno, kao kada tinejdžer privučen prvim majstorskim platama i gledajući svoje siromašne drugare studente, odluči da se više ne školuje. Da li je to onda rad udružen sa naprednim znanjima koji je uvek imao veću moć, davao značajniju dodatnu vrednost i rado su ga kupovali? Danas, a rekao bih manje danas nego juče, da. Međutim, u svetu u kome najrazličitija znanja postaju visoko dostupna i široko distribuirana, u kome vaša niša znanja i veštine traju prekratko da biste se i na čas opustili, a u kome uvek postoji neko ko je brži, jači i jeftiniji, ni naporan rad udružen sa naprednim znanjem ne obezbeđuje trajan napredak i rast. Možda samo zato što u globalizovanom svetu nije dovoljno biti lokalni heroj, kada svu slavu i novce za sebe pokupe globalni igrači i sva svoja sredstva usmere na jednu od stvari koja obezbeđuje dugoročan napredak, a to su inovacije. Na žalost lokalnog heroja, on nikada nema dovoljno sredstava za njih, već za njih mora skupo da plati. Poneki uspeh je samo anomalija, sticaj okolnosti ili statistička greška. Setimo se samo gde su naši najveći inovatori napravili svoje uspehe; ni u Smiljanu, ni u Idvoru, ni na Čuburi.

Srećom, uz inovacije postoji još jedna vrednost koja nam omogućava da se trajno razvijamo, kvalitet. Ali šta je to kvalitet? Postoje mnoge definicije, mnoge se jedna sa drugom ne slažu i ne uklapaju, u nekim sferama je to subjektivna kategorija, u nekima je mera sama za sebe prema kojoj se mere drugi. Da li je to superiornost u odnosu na standard, izvrsnost, odsustvo manjkavosti, pragmatična upotrebljivost u odnosu na svrhu, pouzdanost ili dugoročna održivost bez varijacija? Sve to jeste kvalitet, ali i nešto više, nešto što se prepoznaje bez potrebe za definisanjem, nešto što se izdvaja zahvaljujući vrlini, što se oseti čim mu se priđe. Kao ementalska kuća koja ukrašava već ionako ugodan krajolik umesto da ga ruži. Nešto što se prepoznaje na prvi pogled, pa čak i da nam uzrok kvaliteta ponekad izmiče. Ali kvalitet nije samo znanje i veština, kvalitet je opredeljenje. Kvalitet je naša unutrašnja želja da ga stvorimo, da budemo zadovoljni samo onda kada ga isporučujemo i kada smo ispunjenji gledajući svoje delo. Opredeljenje koje nam ne samo ne dozvoljava da idemo ispod standarda, već nas motiviše da se udružimo kako bismo zajedno uradili nešto više, istupili korak dalje u odnosu na druge. Ono u čemu mi prvi treba da se prepoznamo i da prepoznamo one sa kojima želimo da radimo. Kvalitet jeste sistem, sistem vrednosti.

I zato verujem da kvalitet stalno moramo da unapređujemo. Zato što taj sistem vrednosti unapređuje sve nas, i one koji smo se oko tih vrednosti okupili, ali i one koji tek treba da nam se priključe. I zato što imamo veliku šansu. Upravo nam u ovom našem poslu ni Švajcarci nisu previše odmakli.