I baš zbog naslova i njegove suštine, isti neću prevoditi. Pomoću dovoljno reči u daljem tekstu, probaću da nacrtam ono što znam i mislim na ovu temu.

Ova kreativna metodologija (tehnika) se ne odnosi samo na menadžment u jednoj kompaniji, već na sveobuhvatniji pristup, praktično svih zaposlenih (asertivno i agilno) i, po meni, nije samo u pitanju kreiranje proizvoda iz ideje, a što je tehnološki izvodljivo i ekonomski održivo.

Ideja se može racionalno i intuitivno ustrojiti. Postoje pravila, ali put upravo nije pravolinijski – naprotiv, on je prilično cikličan u smislu ponavljanja.

Većina od nas vizualizuje ideje, koncepte i rešavanje problema tako i pamti. Posebna vrsta ljudi, koja za to prima platu, su dizajneri (tvorci ideja). Zadovoljavaju potrebe poslodavca ili klijenta – uz blagi osmeh, možemo reći Čoveka, kao jedinke. Dakle, gađaju u centar njegovih želja i osećanja. I svaki od njih – dizajnera, ima more ideja… Da podvučem, dizajneri nisu dizajnerske struke, već je poželjno da budu raznih usmerenja i još bitnije što kreativnijeg duha.

Empatija sa klijentom počinje prepoznavanjem njegovog pravog problema, a onda je potrebno biti otvoren za ideje i njihova preispitivanja, koja će u nekom trenutku dovesti do kreiranja pravog rešenja.

Što pre shvatimo da se Sve promenilo, da se menja i da će nastaviti da se menja, pre ćemo zauzeti pravi stav i pomoći kompaniji da održi korak sa konkurencijom ili, u nekim segmentima, bude ispred iste.

Ako pitate različite ljude koji primenjuju Design Thinking, dobićete gomilu različitih odgovora. Međutim, prvi tragovi se mogu naći u knjizi američkog politikologa, ekonomiste, sociologa, psihologa i profesora (Carnegie Mellon University) Herberta Simon-a iz 1969. godine „The Sciences of the Artifficial“.

Da li je Design Thinking način (framework) da balansiramo između želja i izvodljivosti, empatije, ali i kreativnosti i isplativosti, kultura koja neguje istraživanje i eksperimentisanje, dokaz da dizajneri mogu mnogo više od običnog dizajniranja ili možda, običan novi i pomamni slogan (buzzword) koji „furaju“ menadžeri kao sledeći strateški alat!? Odgovor je da, za sve, ali i više od toga.

U knjizi „Design Thinking for Strategic Innovation“, autora Idrus Mootee piše da je to zapravo potraga za magičnim balansom između biznisa i umetnosti, strukture i haosa, intuicije i logike, koncepta i egzekucije, razigranosti i formalnosti i na kraju, između ohrabrivanja i kontrole.

Da bih vas malo odvukao od umetničke crte i na izgled neformalnog u pokušaju definisanja teme ovog pisanja, reći ću mistično da bi design thinking organizacije (kompanije) imale nekoliko buzzword-ova kao glavne karakteristike:

• Human-centric
• Agility
• Adaptable and flexible
• Connected and flat
• Disruptive
• Committed
• Creative and Innovative
• Risk-taking

Ima ih još i uglavnom ih neću prevoditi. Poenta je da imamo već dovoljno dokaza koliko je malo ovakvih firmi.

Generalno, Design Thinking bi trebalo da je framework (čitajte način i okruženje, ako baš hoćete prevod) za pristup strateškim inovacijama gde je čovek (klijent) u središtu kao i nova upravljačka paradigma za kreiranje vrednosti (pričali smo i pisali ranije, naročito kod Digitalne Transformacije) u svetu u kome se sve brzo menja, a tehnologije koje dolaze mogu biti jako disruptivne.

Više od 80% upravljačkih alata, sistema i tehnika služe naporima da se održi vrednost iliti value-capture, a ne za kreiranje vrednosti (value creation). Tu spadaju TQM (Total Quality Management), ERP (Enterprise Resource Planning), Six Sigma, Lean Startup i Agile framework i sistemi.

Nedavna Cisco-ova studija je pokazala da više od 70% IoT projekata i inicijativa propadne. Razlog je nepostojanje procesa za razumevanje pravih klijentskih potreba na osnovu kojih se prave proizvodi koji bi trebalo da adresiraju te iste potrebe. Nažalost IoT nije „srebrni metak“ ili strategija. Da budem još precizniji: ljudi odnosno klijenti ne kupuju IT, već rešenje za sopstvene probleme!

Lean jeste framework za testiranje verovanja i učenja za dobijanje pravih rešenja. Najčešće se vezuje za optimizaciju procesa i troškova kao i za kvalitet, za proizvodnju nečega. Naravno, ovo je vrlo malo od suštine koju Lean zagovara.

Sa druge strane, ideja Agile-a je super, ali silni rituali i pravila, mogu solidno da promaše poentu. A poenta kod agilnog frameworka (primer: Scrum) jeste da se prilagodimo promenljivim uslovima u razvoju najčešće kod softvera.

Na prethodnoj slici možete videti osnovne razlike između Lean i Agile pristupa.

Lepa veza i mogućnost da kombinujemo sve zajedno leži u činjenici da se Design Thinking  bazira na iskrenoj zainteresovanosti za potrebe krajnjih klijenata za koje pravimo proizvode ili servise. Pomaže nam da posmatramo i slušamo klijenta, odnosno razvijamo empatiju prema njemu. Na ovaj način mi zapravo istražujemo problem u pravom smislu te reči i rešavamo ga.

Design Thinking je proces preispitivanja: problema, pretpostavki i zaključaka, ali i implikacija. Ovo je jako značajno kada je problem nedefinisan ili “pogrešno” (nenamerno) postavljen, kada se mi zapravo spuštamo (tražimo) suštinu u human-centric smislu. Da bismo ovo uradili, potrebni su različiti inputi i artefakti (koje proizvodimo) i koje konstantno preispitujemo. Načini za dobijanje istih su različiti, a najznačajniji su:

1. Input od strane klijenta pomoću:
   1. Kontekstualne posete (Contextual Inquiries) – kada idemo kod klijenta, upoznajemo njegov model poslovanja i okruženje; ovo su kvalitativni podaci
   2. Intervjui korisnika (User Interviews) – nekada je teško, neisplativo, nepraktično ili nemoguće posetiti klijenta, pa se radi daljinski pomoću telefonskih poziva ili video/web konferencija i dobija dodatni info; ovo su kvalitativni podaci, takođe
   3. Istraživanja (Surveys) – jako korisno kada proveravamo generalne hipoteze i nad većom publikom; za razliku od prethodnih načina, ovde se dobijaju kvantitativni podaci
2. Brainstorm sesije koje su zapravo “Painstorming” sa fokusom prepoznavanja stvarnih problema kod korisnika
3. Hands-on pristup u eksperimentisanju odnosno u skiciranju, kreiranju prototipa, testiranju i isprobavanju koncepata i ideja

Važno je shvatiti da je Design Thinking iterativan i nelinearan proces. “Dizajnerski” tim kontinualno preispituje svoje rezultate, zaključke , razumevanje problema i njegovog rešavanja kao i rezultate.

Ovo preispitivanje omogućava otkrivanje totalno novih alternativa u pristupu, odnosno parametara koji utiču na rešenje.

Sada možemo i metodološki raščlaniti procese kod Design Thinkinga na, po većini praktikanata, uvaženoj definiciji:

1. Empathise (sa korisnikom)
2. Define (korisnikove potrebe, prave probleme i trenutna shvatanja)
3. Ideate (preispitivanje zaključaka i kreiranje ideja za inovativna rešenja)
4. Prototype (a kako biste počeli implementiranje rešenja)
5. Test (rešenja)

The Design Council je uvelo 2005. godine proces poznat kao Dupli Dijamant (Double-Diamond Process) koji je i prihvaćen od strane ICF International, a služi da bi se što bolje utilizovale Design Thniking metode odnosno procesi.

Slika je sama po sebi dovoljno jasna, te je nećemo dodatno pojašnjavati. Ovde se možemo na trenutak osvrnuti i na, svojevremenu izjavu Tomasa Edisona: “Nisam neuspešan. Samo sam našao 10 000 načina koji neće raditi.”

Ovde ću se zadržati samo na 4. i 5. fazu.

Kod Prototypinga je važno da oživite svoje ideje pokazivanjem, a ne pričanjem! Dakle, napravite najbrže što možete radne prototipe (zato je Agile pristup jako bitan) i dajte korisnicima (klijentima i testerima) nešto u ruke, a kako biste dobili što pre pravu povratnu informaciju.

Testiranje se ponavlja sa prethodnim dokle se ne dobije MVP (Minimum Viable Product)!

Dakle, ova silna preispitivanja su potrebna i zbog činjenice da su “iskusni” mozgovi zapravo ubokoreni, ali i ograničeni svojim iskustvom i znanjima! DT treba posmatrati kao “out of the box” razmišljanje. Ono jeste kreativno i beži od naučnog prilaza, jer sve što je naučeno samo po sebi teži ponovnoj upotrebi i primeni. Najbolji primeri su iz života:

1. “Svež mozak” – incident (zastoj) na američkom putu se desio kada kamion sa tovarom nije mogao da prođe ispod mosta. Svedok dečak je rešio situaciju predložeći da se ispumpaju gume.
2. “Zaglavljeno dete” – otac je neuspešno pokušavao da izvuče glavu detetu iz ograde, spremajući se i na veće zahvate prema ogradi. Na trenutak je ostavio dete, ono se zarotiralo i bočno prošlo napred, kroz ogradu.

Dr. Jason Fox je izjavio da ne tražimo činjenice i odgovore, već bolja pitanja.

Jedan od načina da sve ovo započnemo može biti Problem-assumption Model:

Deluje da tehnike Lean, Agile i Design Thniking liče, što je tačno, jer postoje preklapanja. Ona se odnose i na sam projekat, ali i na celu organizaciju.

Naravno, ni ovo nije uklesano u kamenu, pa prethodna slika samo odražava stanje na terenu i dosadašnje kombinovanje ova tri mindseta.

Poenta je da se Design Thinking koristi za identifikovanje pravih problema koje bi trebalo da reši. Tek onda ima smisla da se inovira! Ne zaboravite i nije kontradikcija: inovacija se dešava u solution delu, ne u problem delu.

Zaista, imajući sve prethodno u vidu, dolazimo da logičke vizuelne reprezentacije svega zajedno na sledećoj slici.

Design Thinking nije eksperiment, ali nas ohrabruje da eksperimentišemo. Ima svoje preporuke i smernice i pokazalo se da je ovaj način, u kombinaciji sa ostalima, vrlo dobar i isplativ.

Nije magija i čarobni štapić, deo je strategije i zahteva interni buy-in, odnosno disciplinu i vežbu (praksu).

Jeff Bezos: „Be stubborn on the vision, but flexible on the details.“

Ima smisla!?